‘’Nema mesta kao sto je dom’’ – Povratak raseljenih Romskih, Askalijskih i Egipcanskih porodica na Kosovo

 

konačna verzija

 

 

[NARATOR]

 

Hiljade ljudi iz romske, aškalijske i egipćanske zajedice napustile su Kosovo tokom konflikta 1999, i izbegle u susedne zemlje. Nakon petnaest godina, oko 8,000 ljudi je još uvek raseljeno u Crnoj Gori i Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji. Ogromna većina njih želi da se integriše u njihova nova društva. Međutim oko 200 porodica želi da se vrati na Kosovo. Ove porodice su izuzetno ugrožene i njihovi životni uslovi mogu biti vrlo teški – posebno u kampovima Konik u Crnoj gori i Suto Orizare u Bivšoj Jugosolvenkoj Republici Makedoniji.

 

Šerif Ramadani je napustio Kosovo 1999. On i njegova porodica su godinama bili izloženi prinudnim iseljenjima i nesigurnosti. On trenutno živi u kampu Suto Orzare, pored Skoplja.

 

[ŠERIF RAMADANI]

 

Mi smo iz Uroševca. Tri dana smo proveli u Blacu. Odatle smo otišli u Albaniju. Tamo nije bilo mesta za nas, pa su nas poslali nazad u džamiju u Strugi. Potom smo živeli u privatnim kućama po selima.

 

[NARATOR]

 

Nakon mnogo godina provedenih u raseljeništvu , oni još uvek žele da se vrate na Kosovo.

 

[ŠERIF RAMADANI]

 

Već šest-sedam godina mi želimo da se vratimo. Želim da se vratim na Kosovo što je pre moguće. Mi se mučimo ovde. Nismo dobili nikakvu pomoć već četiri godine. Selimo se iz jedne u drugu kuću. Vlasnici nas teraju iz kuća. 10 jul je rok kada moramo da napustimo Skoplje. Ukoliko sami ne odemo, oni nas čak mogu odvesti silom do granice. Imam dvoje dece, ženu, majku, sestru i brata. Nas sedmoro živi u ovoj kući. Kuća je stara, ali šta možemo. Voleo bih da naša kuća bude izgrađena što je pre moguće, kako bi se vratili nazad.

 

[NARATOR]

 

Kosovski pravni okvir sadrži pravo na dobrovoljan, dostojanstven i održiv povratak svih raseljenih lica. Od 2000 godine, preko 10,000 ljudi iz romske, aškalijske i egipćanske zajednise se vratilo na Kosovo. Međutim, problemi i dalje ostaju. Neke sredine na Kosovu nerado prihvataju povratnike. Oni se plaše da će priliv ljudi pogoršati trenutnu ekonomsku situaciju. Na primer, porodica Ramadani je kupila zemlju na Kosovu, u selu Plemetina. Opština i Agencija UN za izbeglice, odnosno UNHCR, su rekli da su oni zadovoljili kriterijume da im se napravi kuća kroz projekat koji finansira Evropska Unija. Ali njihovi potencijalni susedi su potpisali peticiju protiv njihovog povratka. Šerifova majka kaže da je bilo teško kupiti zemlju – ali da je bilo još teže saznanje da njihova porodica nije dobrodošla.

 

[MAJKA ŠERIFA RAMADANIJA]

 

Novac koji smo uštedeli za Plemetinu su prikupljali moji sinovi i ćerke, koji su radili na njihovoj mašini za šivenje svakog dana do pet ujutru. Uštedeli smo novac i kupili zemlju. Ali je naš problem sada da oni neće da nas prihvate.

 

[NARATOR]

 

Uprkos tekućim problemima, porodice ne gube nadu, kao ni njihovi lokalini i međunarodni partneri. U svom delu, UNHCR, sa finansijskom podrškom iz kancelarije Evropske unije na Kosovu – radi na pronalaženju održivih rešenja za oko 60 raseljenih porodica iz romske, aškalijske i egipćanske zajednice – koji žele da se vrate kući i reintegrišu u kosovski život. Kroz ovaj projekat, 18 porodica sa 92 članova se već vratilo, dok još 42 porodica očekuju da se vrate u nradenih godinu i po dana. Mehmet Stolaku i njegova porodica su pozitivan primer kako saradnja između raseljnih lica, primajućih zajednica i međunarodnih donatora, može voditi ka boljoj budućnosti. Porodica je  propatila kada je morala da pobegne od nasilja i ode u izbeglištvo, međutim oni su se napokon vratili kući.  

 

[MEHMET STOLLAKU]

 

Napustili smo Kosovo jer smo se plašili rata. Živeli smo u Prištini pre rata, na Vranjevcu. Kada je izbio rat plašili smo se za neše živote. Plašili smo se i zato smo otišli. Stigli smo do Djeneral Jankovića, ali smo odatle postalati nazad. Kasnije, otišli smo u školu u Kosovu Polju, gde su bile smeštene izbeglice. Živeli smo u školi šest meseci. Tada se naša porodica podelila, Ja, moj brat i moja snaha smo otišli za Skoplje, moja majka, sestra i otac su ostali tamo. Morali smo da molimo za novac kako bismo naše roditelje doveli u Skoplje. Dete ne može da živi be svoje majke. Imali smo vrlo neprijatna iskustva. Vratili smo se iz Bviše Jugoslovenske Republike Makedonije pre šest meseci. Gde god da odeš, nema mesta kao što je dom. Hvala puno UNHCR-u i ovdašnjoj opštini. Srećan sam da imam krov nad glavom ovde na Kosovu. Ništa drugo nije važno. Ovde mi niko ne može reći da izađem napolje. Čak I bez struje i hrane, mi smo u svojoj kući. Zbog toga sam se vratio.

 

 

 

 

[NARATOR]

 

Nije dovoljno samo vratiti se kući. Reintegracija u društvo je značajan izazov. Mehmet Stolaku se kući vratio sa suprugom, sestrom, majkom i dvoje dece, prošlog decembra. On i njegova porodica su vemo sretni u svojoj novoj kući. Međutim, oni znaju da budućnost neće biti laka.   

 

[MEHMET STOLAKU]

 

Suočeni smo sa teškim okolnostima. Ja još u vek sakupljam boce i prodajem ih. Nema drugog posla.  

 

[NARATOR]

 

Raseljena lica i povratnici pokazuju svoju upornost svakog dana, i veoma je jasno da neće odustati od njihovog prava da se vrate, od prava na bolji život. Jer, kao što Mehmet kaže ‘Nema mesta kao što je dom’.  

 

Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice je veoma uključena u dobrovoljni proces porvratka. Šef agancije na Kosovu Džo Hagenauer, predvodi napore Ujedinjenih Nacija na terenu.

 

[DŽO HAGENAUER, UNHCR]

 

Agencija Ujedinjenih nacija za izbeglice je uvek pomagala dobrovoljni povratak na Kosovo. Ukoliko ljudi žele da se vrate kući, mi se trudimo da oni mogu da pređu granice, dobiju dokuementa, dobiju pomoć i imaju ista osnovna prava i pravo na usluge kao i svaka druga osoba na Kosovu. Ljudi na Kosovu znaju kako je biti uplašen. Oni znaju kako je bežati da bi se sačuvao život i tražiti azil u drugoj zemlji. Na žalost stotine porodica u Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i u Crnoj Gori ne mogu da se vrate. Oni žele da se vrate u opštine u kojima su rođeni. Prepreka njihovom povratku su jednostavno opštine koje ne dodeljuju parcele za izgradnju kuća. Drugi činilac koji iznenađuje Ujedinjene nacije je da zajednice nisu voljne da dozvole ovih ljudima da se vrate svojim kućama. Svako ima pravo da dođe kući. Ovi ljudi imaju to pravo.  

 

[NARATOR]

 

Nakon 15 godina, vreme je da se zavši sa raseljeništvom, jer budućnost Kosova zavisi od toga da li je ono zaista inkluzivno društvo, gde svako može uživati svoja prava, uključujući njihovo pravo da se vrate kući.